У роману се на вјешт начин преплићу документ с пуком животном чињеницом, истина с имагинацијом и умјетничком обојеношћу, али једно остаје као стална, пратећа завјеса од које Мануела Соренсен (алиас Шевко Кадрић), никако не може да побјегне, да се склони. То је, нажалост, управо тај несретни „босански усуд“. Аутор и неће да се склања, јер је склањања било и превише. Кад би то само и покушао, недвојбено је да би издао и себе, и Босну. Можда је, баш због тога мијешања прошлости и садашњости, мита са стварношћу и литературе са документима, читаоцу „Босанског протестанта“ понекад тешко да прати ток овог зналачки уређеног романа.
Међутим, као маштовити ликовњак, аутор цијелу причу боји суптилним сликама из давнине и претвара их у мозаик истинске љепоте који дуго остаје у читаочевом сјећању. Читалац, почесто, има осјећај да и сам корача стазама којима су, тамо негдје дубоко у прошлости, корачали његови јунаци, Радин, Горчин, Аста, Алија Хумо... Роман је такође пун имена мјеста, што говори да аутор изузетно познаје земљу Босну и њено бивствовање, истовремено исказујући своју нескривену љубав према родној груди и тугу над њеном боли.
Изнесене чињенице и посебна врста сензибилитета, који је на разне начине присутан у роману, можда и јесте оно најљепше у „Босанском протестанту“, па је можда и штета што радња романа није смјештена на флотил „Европа“, гдје и почиње, умјесто ратне земунице гдје траје. Тим би се, по мом скромном мишљењу, постигла пуна симболика маћехинског односа Европе према Босни и оном што се тамо десило и дешавало. У свим тим голготама и „босанским усудима“ босански човјек јесте трпио, губио али никада није клецао. Ту чврсту моралност Босанца је можда понајбоље изразио Мирослав Крлежа ријечима: „Нека опрости госпођа Европа, али само Босанци у њој имају споменике културе. Имају стећке. Шта ради Босанац на стећку? Стоји усправно, дигао руку, дигао главу али никад и нико није видио стећак на ком Босанац клечи на ком је приказан као сужањ.“
Роман „Босански протестант“, својеврсна и зналачки направљена сублимација, али можда и романизирана генеза несретног босанског усуда, итекако заслужује позорност шире јавности. Требало би, барем, да за њу знају, али и да је свакако читају и прочитају они Босанци који читати хоће и знају, а да о захрђалој, успаваној и препотентној Европи да и не говоримо.
|