Џамија је грађена од тесаног камена и пресвођена је с једном великом и три мале куполе над предворјем које држе зидови са страна и два камена стуба. Уз десни зид јој је приграђена камена мунара октогона облика висока око 18 метара. До улаза у мунару воде с вана, уз десни зид џамије, камене степенице па је доњи дио мунаре, од земље до разине џамијског крова потпуно искоришћен. Џамија има 17 на ћемер грађених прозора од којих се два налазе у зиду од врата а по пет у остала три зида.
Џамија има веома мале димензије (око 8x7,5 метара изнутра) и минијатурна је у односу на султан Ахмедову и султан Сулејманову у Истанбулу. Ово је не само најмања него и најмлађа џамија под куполом која је за вријеме турске владавине саграђена у нашим крајевима.
Ова је џамија, од изградње до данас, више пута оправљана. Први пут је темељито оправљена 1898. године након што ју је гром добро оштетио. Тада је измијењено олово на њој и мунара јој је до шерефе президана па је сада мања.16 Око 1922. године вјетар је дигао кров с главне куполе па је она тада премазана дебелим слојем бетона који јој и данас служи за покров. Џамија је уписана у зем. књиж. улошку к. о. Ортијеш број 30, кат. чест. 709 и запрема с двориштем око ње 440 м2.
Вакиф одређује да се у џамију поставе слиједећи службеници:
- Имам са пет гроша плате дневно. Он је дужан сваки дан и приликом сваке џуме и бајрама проучити по један „Јасин“, затим по три „Ихласа“ приликом сваког намаза и севап поклањати за вакифову душу и душе његових родитеља.
- Муезину по 40 пара дневно. За издржавање џамије завјештао је у мјесту Буни у Мостарском кадилуку слиједеће: све маслињаке, винограде, насаде мурава (дудова), башче, куће и све ступе и млинице са свим прибором.
- Одредио је да послије његове смрти дужност управника (мутевелије), писара (катиб) и инкасанта (џаби) врше синови му с кољена на кољено. Они су дужни оправљати све објекте, давати плаће службеницима и што остане дијелити између себе на једнаке дијелове. Вакуфнама је пред судом легализована 3. реџепа 1263. (1846.) године па је, дакле, написана на око двије године прије него је џамија потпуно довршена.
Кад је Али-паша 1849. године саградио џамију на Буни за првог имама је поставио Хаџи Хафиз Сулејман еф. Хусеџиновића којег је довео чак из Бања Луке. Први муезин ове џамије био је Ибрахим Черкес а послије њега Мустафа Хрле.17
Послије смрти Хаџи Хафиз Сулејман ефендије 1886. године имами и хатиби ове џамије били су сљедећи: Хаџи Али еф. Хусеџиновић, син Мухамед еф. Хафиз Мухамед еф. Спужић, Хасан еф Препела, Мустафа еф. Ћерић, Хафиз Ахмед-Мидхат еф Пузић, Хафиз Осман еф Грчић, Рагиб еф. Балта, Диздаревић Решид еф. Салих-бег Велагић, Али еф Зломушица, Фадил еф. Хасановић, Дервиш еф. Чомор, Салих еф. Аличић, Адем еф. Омерика и Сеад еф. Максумовић.
Овој џамији данас гравитирају, поред Буне, још и села Ортијеш и Ходбина а раније су петком и бајрамима у њу долазили и муслимани из Губавице и Пијесака. Џамија служи својој сврси.
2. Мектеб
Непосредно с десне стране џамије налазила се до 1944. године једна зграда у којој је све до рата радио мектеб. Он се не спомиње у Али-пашиној закладници и за његовог живота није саграђен. Пошто се у изворима из 1896. године спомиње као „сатри мектеб“, може се закључити да је саграђен из средстава Али-пашиног вакуфа одмах послије Али-пашине смрти.18 Имам џамије вршио је истовремено и дужност муалима у мектебу.
Ова је зграда срушена за вријеме Другог свјетског рата када је, као и џамија служила Нијемцима као магацин. Виде му се темељи.
3. Стан за имама
Али-паша је саградио с лијеве стране џамије једну зграду на спрат која и данас служи за стан имаму џамије. Уз ову кућу налази се мала софа гдје је, како се прича, још у Али-пашино доба ископан бунар у који вода долази из Буне и који не пресушује.(...)
____________________
1 Енциклопедија Југославије, Загреб, 1968., св. 7, стр. 84; Хазим Шабановић, Босански пашалук, Сарајево, 1959, стр. 95.
2 Фра Петар Бакула, Херцеговина за деветнаест година везировања Хали-пашина, Беч, 1863; Прокупије Чокорило, Љетопис херцеговачки 1837. до 1857. године, Народ, 1908, Хусеин Ђого, Цртице о Али-паши Ризванбеговићу, Сарајевски Лист, Сарајево, 1911, стр. 206; Хамдија Капиџић, Почетак везирства Али-паше Ризванбеговића, Гајрет, Сарајево, 1933, стр. 72-73; Хајрудин Ћирић, Али-паша Ризванбцговић-Сточевић, Годишњица Николе Чупића, књига XLVI, Београд, 1937. год; Хамдија Капиџић за историју Босне и Херцеговине у XIX вијеку, Научно друштво Босне и Херцеговине, Сарајево, 1954. године.
3 Хамдија Капиџић, Економска политика Али-паше Ризванбеговића, везира херцеговачког од 1833. до 1851. године, Ново Вријеме, Сарајево, 1930, бр. 17; исти, Искоришћавање шума у доба Али-паше Ризванбеговића, Гајрет, Сарајево, 1933. бројеви 3-6 и 12-13.
4 Осман А. Соколовић, Везир Али-паша Ризванбеговић, привредни пионир Херцеговине, Нови Бехар, 6, Сарајево, 1932-33. године, број 2, стр. 19-21.
5 Али-пашине вакуфнаме уписане су у сиџилу вакуфнама Хаџи Хусрев-бегове библиотеке под бројевима: I-16, I-135, I-261 и III-671.
6 Хивзија Хасандедић, Прилози за историју Благаја на Буни у доба турске владавине, Годишњак Друштва историчара БиХ, Сарајево, 1937. стр. 256.
7 Ата Нерћес, под кулом Али паше Ризванбеговића, Бехар, Сарајево, 1902/3. године број 8, стр. 115; Слобода Мостар, 1929., бр. 9; Хамдија Крешевљаковић, Куле и оџаци у Босни и Херцеговини, Наше Старине, II, Сарајево, 1954, стр. 84.
8 Ата Нерћес, Мале приче и досјетке, Бехар, Сарајево, 1903/4. године, бр, 19, стр. 219.
9 Бехар, Сарајево, 1901. године, бр. 15, стр. 238.
10 Сарајевски Лист, Сарајево, 1914, број 30.
11 Др. Шаћир Сикирић, Текија на Оглавку, Календар, Гајрет за 1941. годину, Сарајево, 1940. стр. 42-57.
12 Хивзија Хасандедић, Културно-хисторијски споменици у Мостару из турског доба, Препород, Сарајево, 1973. бројеви 13 (68), и 22 (77) и из 1974. године број 8 (87). Овдје су обрађени сви споменици које је Али-паша у Мостару саградио.
13 Др Хајрудин Ћурић, Столачке џамије, Ослобођење, Сарајево, 1969. број 7.668 од 4.10.1969. године, стр. 5.
14 Види биљешку 6.
15 Ово ми је причао рахметли Хамза еф. Ћемаловић, кадија, умро 1973. године.
16 Никола Буцоњић, Повијест устанка у Херцеговини, и бој код Стоца, Мостар 1911, стр. 168; Архива Вакуфског повјеренства у Мостару (АВПМ) акт број 514/1898.
17 АВПМ, акт број 206/1886.
18 АВПМ, акт број 208/1896 и 468/1911.
|