|
Аутори књиге једноставно глуме као да не знају да је својевремено стољећима на овим просторима, чак и без Турака, постојао босански ентитет са одређеним регијама. Можда они знају, а ако не, могу се заинтересирати поред осталог и за најновију књигу „Средњовјековна Босна“, о патаренима-богумилима-бабунима и босанским (не хрватским) владарима, о њиховом белајисању са римокатоличанством, ауторице Наде Клаић, у издању Еминекс-а (: Eminex), Загреб, 1994., али, Боже сачувај да би се они, поред свог хрватизма и римокатолицизма, служили једном за њих херетичком мада истинитом књигом. Јер, ко није био или није послушник римског папе, тај за њих једноставно не постоји, па им је и флоскула „љуби свог ближњег“ на дјелу очита обмана. Тако и у овој њиховој књизи о којој је ријеч, иста флоскула кроз све њене редове постојано лицемјерно заудара или протурјечи, наводно било каквој љубави или толеранцији.
Не детаљишући о хисторијско-археолошким налазима који се уз обиље скица и фотографија чак и стручњацима намјерно истурају до граница досаде, поготово кад им се наслућује њихова крајња сасвим друга и непобитна сврха, не само негирања једног народа, па и мржња према њему, само због друге или друкчије вјероисповијести и начина његовог живота, или тек само што му недостаје придјев „хрватски“, већ побогу „бошњачки“, аутори књиге, што је овдје најважније или најпресудније, напокон улазе у перфидно планирану коначницу у којој своје жртвено јањешце настоје да обрате или прикажу као злотвора или крволока само да би пред осталим свијетом замаглили или прикрили своја властита злодјела. Такођер, стиче се бесумње утисак да ултра-клерикалцима не смета Стари мост као грађевина, или као једно изванредно архитектонско ремек-дјело, и то стољећима свим људима веома корисно, колико им смета што су инспиратори и иницијатори тог дјела какво јест, муслимани, није битно да ли Турци.
Њихово распредање да Турци нису подигли мост већ овдашњи клесари и зидари, и то од турског намета домаћем пуку, па према томе то не може ниуком случају бити турски мост, иде дотле да они потпуно занемарују чињеницу да херцег Стјепан, краљ Томислав, Анте Павелић, Јосип Броз, Фрањо Туђман и сви њихови остали, назови Хрвати, а и било који други великани или диктатори у свијету, такођер нису градили нити граде одређене објекте из свог џепа. Сви значајнији објекти углавном се раде од одређеног намета, или труда одређене људске заједнице. Име или назив било којој људској оставштини, а посебно друштвено корисној, даје се како због успомене на одређени субјект, особу или догађај, тако евентуално и на одређене заслуге тог субјекта, особе или догађаја, па једноставно и ради чисто и тренутно политичких рачуница.
Не освету, не тук на утук, већ истину против обмане!
Као што рекосмо, злотвор било који под сваку цијену настоји да прикрије или заташка било какав свој злочин. У немогућности да то учини прибјегава најперфиднијем начину, а тај је да му се злочин припише другом. И то не само одређени злочин, већ и да му се отпишу и сви остали његови злочини, како би његов наводно главни злочин био што сигурније прикривен, или с друге стране како би му се оправдали и остали злочини. У овом случају он добро зна да је Хајрудинов Стари мост у Мостару међу најпопуларнијим свјетским објектима. Његову културолошку вриједност опечатио је такођер и UNESCO. Зато овдје злотвор у прелудију своје књижне подвале, поред осталог, потура и три муслимана који су поред осталог минирали и мостарску православну цркву! Чак не каже уз чију наредбу и логистику и уз какву одређену принуду, ако је све то тако и било. Који муслимани, каквим минама и под чијом командом, перфидно врсни и римокатолицистички клерикалци Цркве на камену!? Ко је у дотичном времену минирао и све остале мостарске мостове и по чијем такођер наређењу? Одакле такозваним и наводним муслиманима могућност или способност, а и безумност да, у српско-хрватском злочиначком и смртоносном обручу, руше мостове уз које су живјели, без икаквог другог прибјежишта, а до зрна жита или било какве мрвице за стомак или преживљавање, па и једног пушчаног метка, могли су евентуално доћи само преко Хрватске и њених наредбодаваца? Ти прегладњели муслимани или Бошњаци, баш ту били су, засигурно, и за не заборавити је и за стално опетовати, у смртоносном хрватско-српском или римокатоличко-православном агресорском сендвичу, којима је једино уточиште и било уз Неретву и њене макар и порушене мостове, а који би им само добро дошли да су остали читави. Уз то се наравно не смије занемарити и Аллахова духовна помоћ у одржању њихове до бола непоколебљиве и невјероватне храбрости за самоодржањем.
Поред свега, најперфиднији детаљ ове опскурне књиге испољен је у наводном унапријед – са стране муслимана минираном Старом мосту којега у датом моменту требају дигнути у зрак. Да би се то „упечатљивије“ дојмило, два Хрвата и један (пази) муслиман гранатирали су Стари мост на своју руку, или не никако по наредби хрватских, демокршћанских или римокатоличких главешина! У сваком случају не уз надређене њихове факторе! Јер, римокатолички фактори могу бити само анђеоски, а муслимански, вјероватно само шејтански! По Цркви на камену и хрватским демокршћанима, само тако и никако друкчије!
Цијели свијет добро зна за аспирације и Фрање/Слободана Туђмана, а и Слободана Милошевића у подјели Босне. Само, можда није знао докле оне сежу. Заправо ни Фрањо ни Слобо особно, нити њихови злотворни подилазници, нису у својим мозговима ограничили своје тежње. Или, оне су биле формалне: Гурај колико можеш и јами од Бошњака што можеш; (први) у име римокатолицизма, и (други) у име православизма. А суштинске су аспирације код обојице биле конкретне и наравно у име њиховог особног властелизма. Ништа чудно! Свијет опстоји или се опија не од јучер на властофилији. Темељем такве опијатске или болесне властофилије избила је и билатерална агресија на Босну (и Херцеговину) поносну, коју тренутни мостарски бискуп третира, у књизи о којој је ријеч, тек само као сукоб! Не, бискупе! Сукоб је билатерални чин или потицај, а агресија само унилатерално дјело у сваком случају, у којем наравно на другој страни мора постојати и жртва, а она је овдје Бошњак. Или, у сукобу су два договорна партнера као у спорту, а при агресији једна страна је нападач, друга бранитељ или жртва. Само што се превидио његов отпор. И то какав један и уз коју цијену! Права истина агресије не може се скривати иза било каквог измишљеног сукоба. Иначе, смисао живота било које истине је супротставити се измишљотини, лажи, то јест неистини – разголитити је. Само истином по неистини задовољавамо правду или жртву!
Цијели свијет такођер зна ко је имао оружје за агресију, ко је изводио агресивна и фашизоидна етничка чишћења, прогоне, формирао концентрационе логоре, сравњавао скоро све што је домородачко-бошњачко, па и дан-данас многи ултранационалисти то својим дјелима или понашањем показују.
Ђаволски коктел
Исти бискуп у својој „жалопојки“ послије рушења Старог моста, а која је уврштена и у дотичну књигу Библиотеке Цркве на камену, иницирану посигурно и од њега, између осталог на крају закључује: „Људи су кадри клесано бијело камење старе ћуприје сутра извадити из Неретве и реконструирати нови мост. А Бог ће мртве ускрисити у Посљедњи дан. Нека се у овом Мостару, који је тренутачно без мостова, ускоро љубав и вјерност састану, правда и мир загрле (Пс 85, 11), а мостови људског повјерења и бијелог камења што прије подигну!“ (Глас Концила, 47/1993., стр. 9.)
Аферим, Бискупе мостарски! Баш добро, али да ли анђеоски или ђаволски-мунафички речено!? И све у једној реченичици: и мостови и љубав и вјерност, и правда и мир, и све уз састајање, грљење, повјерење и бијело камење. Све потаман осим испуштања ИСТИНЕ, а без ње је хтјели или не све сухопарно, ако не и трагично или злокобно. Заправо, истина може бити само ЈЕДНА, а пошто је људи измишљају, једина ЈЕДНА настоји се потиснути, пригушити од друге или више њих, лажних, и такозваних истина. Ти, Бискупе, вјерно осликаваш у својој књизи западни Мостар са оштећеном Фрањевачком црквом, оштећеном Катедралом и Бискупијом, од српско-четничког гранатирања, али за грљење, љубав и мостове повјерења, могле су се ту приказати, због ИСТИНЕ, и безразложно с римокатоличке стране миниране и до темеља порушене, између осталог, бар само три џамије и један месџид, тек на западном градском потезу Подхум-Илићи (Подхум, Пијесак, Балиновац и Бабун). Послије изненадног и мучког мајског препада, 1993. г. на мултиетнички Мостар, сравнише их са земљом без разлога или из „љубави“ за пар дана твоји хрватско-католички „бојовници“: А, да не говоримо да је и то само трунка у другим мрзитељским, прогонитељским, геноцидним, урбицидним и насилно-покрштавајућим, злочинима у којима, бар што се тиче Мостара, римокатоличко-усташка у односу на православно-четничку страну предњачи отприлике 90 наспрам 10 посто. А, без оне праве и једине ИСТИНЕ и правда је мртва, а уз то и мир и љубав и вјерност, замуљани су у један ђаволски коктел у којем с друге стране и даље преживљавају прикривени и злоћудни пестициди нетолеранције, мржње и завјере, или обмане.
Узгред, било ко, да не кажемо и један искрени римокатолик тешко ће прихватити да, поред свега што се догодило и догађа, неки огромно стршећи римокатолички криж, горопадно и насилно, у злохудом трену забетониран на мостарском брду Хум, уз подразумијевајуће насилно римокатоличко покрштавање цијелог његовог града, испољава макар и симболично одређени мост пријатељства, љубави, вјерности, правде, мира, повјерења, па и трунке трпељивости, и макар само у дотичном мултиетничком, мултирелигијском, мултикултуралном и да ли слободарском, грађанском, или подоста и фашизоидном Мостару. Напротив, исти може бити само симбол једног насилничког и арогантног, материјалистичког, нетрпељивог и антидуховног, разголићеног и бескрупулозног тоталитаризма, макар и под плаштом било које тобоже вјере. То се, да не зановјетамо, израђа само из мржње, а не љубави и толеранције, хтјели или не.
Надаље, Црква на камену у својој књизи обзнањује да понеки бискуп, мостарски, зна дати Старом мосту чак и средишње мјесто у свом грбу. Још и са бијелим голубом мира, уз маслинову гранчицу у кљуну. Наравно, изнад свега мора да стрши и римокатолички криж. Зашто не!? Ако се, поред оног изнад цијелог Мостара, на Хуму, и на неким градским трговима и осталим не-црквеним јавним мјестима, уз такођер ароганцију према некатолицима може исти поставити, коме ће онда сметати и на бискуповом грбу. Ниједном бискупу није посебно ни стало да то оправдава, а сваком од нас је преостало да закључујемо да ли се уз неки објект или простор, па било то и на грбу, исти криж налази из љубави и због заштите дотичног објекта или простора, као и због црквене материјалне примати, или ће им се кад-тад догодити, баш од тог истог крижа или његових сљедбеника, одређено распеће или сецирање, какво се Старом мосту уосталом већ једном и догодило.
Да, Бог ће мртве ускрисити у Посљедњи дан, али су гријешници у заблуди да ће и Њега тада преварити, као што су за живота друге обмањивали или то покушали. Бог је једина и изворна Истина, а људске истине и неистине на крају само Он разлучује, награђује и кажњава. Насрећу, и хвала Њему!
Сви знамо да се оно што се памти кад-тад заборавља, а оно што се напише остаје или преживљава. Тако, и творци Библиотеке Цркве на камену то су бесумње имали у виду, и за књигу о којој је ријеч. Чак су јој уз опћенито хрватски, укомпоновали и одређене релевантне сажетке на енглеском, француском, италијанском и њемачком језику, па да њихова тобоже истина евентуално за сва времена допре широм свијета, и то углавном до такођер релевантних фактора који образују или кроје свјетску властодржачку и материјалистичку политику.
Зато да би се приближили једној јединој Истини која ће се не само памтити, већ оставити и потомцима у аманет, потребно је написати и књигу која ће презентирати ту адекватну истину, или одговор и друге стране, о свему реченом у објављеној књизи Стари мостови у Мостару, издавача Цркве на камену. И не само као конкретни одговор, већ и о свему осталом што је преживљавао бошњачки и босански народ у мостарској котлини, а што Цркви на камену посигурно није ни у интересу да се зна. Једна таква књига је и ова, а на вама је цијењени читаоци да процијените њену објективност или евентуално и понеки пропуст.
У сваком случају клонимо се варљивих коктела у које нам у једну чашу мијешају и љубав и мржњу, и вјерност и невјерност, и толеранцију и распеће, све истовремено. Не заборавимо да поред градитеља, увијек има и рушитеља, или оних којима „у Мостару ништа не фали, само да им је још набити или распети криж на његовој Мусали“. Распеће је некима опсесија, па макар жртва била и једна недужна стара ћуприја, а слиједом тога и било који недужни Божји створ. Стара ћуприја је, уз све остале почињене злочине, и скрхана понајвише због наших заблуда, сљепоће и наивности, па бар се од ових нових злокобних лажи или коктела, колико-толико припазимо и уз ову нашу нову Стару. Свакако, уз Божју помоћ, јер на крају сви се Њему враћамо. Зато Му опет на свему хвала, молећи Га да нас сачува од евентуално нових ђаволских коктела, распећа, варљивих мостова пријатељства и наводне љубави.
Поштеди нас, Драги Боже, посебно од ватиканске Цркве на камену, њене „љубави“, обмане и грабежљивих стријемљења! Не дозволи да нам се поново догоди у било којем виду ватиканско испланирана, било каква нова Бартоломејска ноћ или Париска крвава свадба, јер само Ти знаш шта све има у глави и шта све жели и може учинити онај ко, између осталог, сруши и мостарски Стари мост и истовремено то рушење потура другом. Хвала Ти на свему. Амин!
|