|
Од прве збирке Зоре и вихори (1947), до збирке сонета Сузе путују (2002), Парунова је слиједила линију кохезионог емотивизма и елегичне исповједности, придајући чулном елементу доминантну позицију. Око и слух су два видна поља која богате доживљајну слојевитост, увијек са новим контекстом и визурама. Уз такве услове мисао прераста у кохерентан реминисцентни наплав, пун питомости и усхита, какав је уобичајен за душе романтичног склопа. Иако живот има посве друге обрисе, пјесникиња истрајава на вјерност њежностима, без обзира на њихову епилогизацију. Предност се даје тренутку као гозбару насладе, а све што послије настане недовољно је да прекрили љепоту еротског ужитка.
Како нема руба звијезди, тако нема ни руба немиру, била би основна парадигма пјесништва Парунове. Истина, и у њој ћемо наћи и нешто од уклетости нашег бивства, али она као таква, са црвом сталне сумње, опстаје као магични феномен наше прираслости за свијет и његове мијене и удесе. Најчешће немилосне кад је људско биће у питању.
О тој одредници немилосја пјева и наша поетеса, не да потре живот него да му пронађе скривену логаритамску таблицу, у којој подједнако бивакују његове позлеђене ране и жеља да се оне ублаже или исцеле. Збирка Црна маслина је индикатор једног таквог настојања. Овдје су емоције зрелије а машта видовитија. Тонални акорди су стишанијег еха, али са рељефнијим ткивом у вокацијској сфери. Иван В. Лалић суптилни тумач ове поезије истиче да су раније младалачке егзалтације замијењене дубљим појмовним значењима и већом концентрацијом на предмет љубави и егзистенције: Ни пред којом провалијом неће стати и разиграни коњи љубави. Истина, језик је изгубио нешто од своје раније орнаментике запажа, Лалић, али је добио на поетској прецизности. И наредну запажену збирку Видрама вјерна одликује врлина згушњавања доживљајних ресурса. Раније пјесме које су имале елегичан тон и ширу кодистику теже краћој форми, мада је прави пјесникињин завичај исказ дужег трајања. И редају се књиге, једна за другом, у невеликим временским размацима. Настају збирке Јао јутро, Вјетар Тракије и Гонг. Из њих се може видјети Парунов продор у нове поетске свјетове, али је видљиво да се она боље сналази у свијету природне и спонтане исказности која је карактеристична за пјеснике јаких имагинарних постулација, какав је рецимо Тин или Крлежа у првој стваралачкој фази. Она у неку руку продужава Тинов мудросни ентитет јадиковки, тако што ће им дати своје спознајне тангенте. Биће се не може замислити без рефлекса природе. Све оно што се јавља као спољна слика: море, гребени, звијезде, ноћ и други одсјаји праслика, хрупе у биће као њихов доживљајни златник. Ту се препознаје идентитет онога ко слику твори, пјесника. А он је изричит у мисли: Ако тражиш пут у моју душу, одведи ме мом олујном. Овдје се мноштва не рашчлањују. Она се визионирају по принципу – једнином у плурал. Само се тим начином може замишљено довести до облика. До његове исходишне пуноће.
Критичари који су тумачили поетско дјело ове знамените хрватске пјесникиње скоро да су једнодушни у мишљењу да је Уклети дажд њена најбоља збирка. Ја се ипак двоумим у прихватању такве оцјене. Зашто? Свака њена збирка има неку врсту поетског врха, зависно од тога како се врши начин провјере. Најуспјелије су пјесме оне које постоје у виртуелности предосјећајног стања, будући да ту долазе до тријумфа и мисли и звука. Пјесме које ћете вечерас чути, говоре о свијету као припитомљеном чудовишту који не треба схватити као грешну него као одбрамбену суштост егзистенције, гдје су сумња и патња њени судбински творитељи. Објашњење за једну такву филозофску упитаност налазимо у стиху: Постојим да би ватра са мном била отпорнија.
Једна од примјетних склоности ове пјесникиње је да објект путем визијског супстрата преобличи у субјект, који је способан да мислима и осјећањима обезбиједи трансферну улогу. Ако пјесма остане без те одлике, умањила би се њена позициона вриједност. Парунова је итекако водила рачуна да изразу да одговарајуће стјециште, а то је могла јер се држала стваралачког принципа да се замишљено и стварно стапају у једну креацијску легуру. Зато нећемо погријешити ако кажемо да су пјесме Парунове настале из једног комада. Није битно да ли су у њега удјенути иронијски или гротескни импулси. Важно је да су они срасли са идејом поетске замисли и да је смисаоно дограђују у естетски ентитет.
Парунова је иза себе оставила дубок стваралачки траг, посебно у пјесништву. На њеном путу није било застајкивања, тако да га можемо сматрати путем континуитета. Без имало анахроности у изразу. Напротив, у ауторовој поезији сретамо слободне и неочекиване спојеве визије и израза, застрте мелодијском пунином и преливношћу. Као код свих добрих пјесника, код ње не остане ништа на скици, било да се бави свијетом интиме било да ретроспектира друге тематске кругове.
Она на те кругове реагује само ако осјећа њихов вишезначни додир и њихову везу са унутарњим ја. То ја није безлично, јер кроз њега протиче мноштво ствари и сензација које машта прима као незамјенљиве артикулацијске подстрекаче.
Друго је питање какве се синтезе извлаче из наведеног споја. У примјеру Парунове оне су и дејствене и трагалачке. Често и иновативне у исказном смислу.
Колико год је пјесникиња у спору са временом, што се види из најновије збирке „Сузе путују“, она за њега налази и милоште ријечи, нарочито у тренуцима кад је обузета самотништвом. А самотништво окреће двоглед тамо гдје нема мртвозорја и бљескова животне крутости, него жељног пута на „птичје стазе“. Таква потрага времена опредмећује се као важан мисаони релеј, истина сузног ока, пошто је живот, кад се сведе у прави количник, једна велика човјекова суза!
Бар тако сам га ја схватио, читајући ову изванредну збирку сонета, у којој налазимо, у збијеној форми, прави расцват тамно тонираних слика. Сећање је без њих незамисливо, посебно кад је у питању чулни одраз и сном обујмљена успомена. Сјајно је апострофирана у сонету „Сјена будућности“. На згуснут начин дата је слика минулог времена гдје дан и зрак у корак иду, да би сада, у маглини живота, све било друкчије, адско. Компјутер је замијенио душу!
Весна Парун ужива глас једне од највећих пјесникиња које је изњедрио шири балкански простор. Нема средине у нашој негдашњој Југославији која је није радо прихватила. Због поезије наравно, а и због њеног увијек несмиреног духа. Њен познати говор на Деветом конгресу Савеза књижевника Југославије у Новом Саду, изазвао је изузетну пажњу код свих његових учесника. Парунова на њој својствен начин заговарала је потребу већих слобода у књижевности и друштву. Иначе, њена је поезије преведена на многе стране језике, што говори о њеном угледу и на међународном плану.
Парунова се потврдила у више књижевних врста: поезији за одрасле и дјецу, драми, епиграму, путописној прози, сатири, роману дневничког карактера, полемици сугестивног профила, афористичким досјеткама и др. Ријеч је о писцу несустале енергије и непресушног дара. Писцу који ће и у футуру задржати сјај ријетке вриједности.
|