|
Мени не треба да се наканим
Сазрео сам као расцвјетана дуња у Јесен
У кинеској провинцији династије Минг.
Као ријека Тибер што дијели Рим на пола
И навигаје поред Ватикана – Трга Светог Петра
Шапћући у ухо Папе Павла Другог – Војтиле
Папа не може да ти се дигне,
Можда је то једини разлог што су те изабрали за Владику Католичке Цркве.
А не као Владика Петровић Његош за којим су се
Окретале младе Аустријанке у Бечу
Када се шетао по Пратеру одјевен у народну Црногорску Ношњу.
Неодољиво лијеп и паметан – маестро од пера.
Као Луча Микрокозма предвиђајући патуљасте звијезде и црне рупе
Далеко прије Стефана параплегичара.
Мени не треба да се наканим нити опредијелим
Ноћ је мој савезник и свети упис
Тибетанска Књига Мртвих.
Моје племе је од Курда
Златара по занату
Као Мида легендарни творитељ чуда.
И не треба ми бити мудар нити зао
Јер пронаћи смисао је као улазак у пакао
Као вјечна жеља за погибијом.
Мени не треба да се наканим
Ја сам мисао.
|