|
Послије рата, када сам био, уз присуство великог броја Мостараца, на испраћају посљедње вожње Ћире, многима су биле сузне очи, били смо тужни, осјећали смо да нестаје нешто драго, блиско, слично као када испраћамо доброг, драгог, колегу у пензију.
За превоз роба и људи користила се, углавном, коњска вуча. Превоз људи, умјесто данашњих такси-аутомобила, служио је фијакер, којег су вукли један или два коња. Коњима је управљао кочијаш-фијакерџија. Модернији фијакери имали су гумене умјесто челичних обручева на точковима, па је вожња таквим фијакерима била угоднија. Било је чувених фијакерџија, са брзим, лијепим и снажним коњима. Паркиралишта фијакера била су на Мусали и поред жељезничке станице. Нешто прије II свјетског рата, успостављена је аутобуска веза са источном Херцеговином, а превозници су били Ракић и Куртовић. У првој половини деветнаестога стољећа живио је у Сарајеву мудар, знан, цијењен и храбар рабин, Мошо Данон. Кренуо је у Палестину и код Стоца је умро, гдје је и сахрањен. Његов гроб се сматра светињом и сваке године, на дан његове смрти, долазио би велики број Јевреја на његов гроб, гдје би се читале молитве и говорило о дјелима, животу и раду тог славног Рабина. Ходочасници би долазили возом до Мостара, а затим би се фијакерима одвезли до Стоца и натраг. Ја сам са оцем и једним и другим ноном (дједовима по оцу и мајци), одлазио неколико пута на то ходочашће. Бржи фијакери би претицали спорије па је та вожња личила на спортску трку, уз веселе примједбе бржих. У неким свјетским градовима и данас саобраћају фијакери, као посебна туристичка атракција. Велика ми је жеља била да ја, дјечак, дизгинима управљам коњима.
Када би родитељи одлучили да ћемо у сљедећу недјељу ићи на једнодневни излет на море, то би изазвало, код мене и моје сестре, велику радост и узбуђење. Мајка би обавила важне припреме, тј. скухала би довољно хране. Обавезно би испекла пиле, затим, ту би биле пите, бурек, неки колач и воће. То би носили у цекеру од прућа. Отац би наручио фијакер, који би нас око пола ноћи одвезао на жељезничку станицу. Са жељезничке станице, равномјерним дрндањем возом Ћиром, дошли би у Метковић. Већ је био дан. Журили би да купимо карте за параброд, јер ко би прије ушао у параброд, заузео би боља мјеста. Мали параброд је полако пловио и добро димио, што нам није пуно сметало. Ишло се обично у мали приморски градић – Трпањ. По доласку у Трпањ, прихватили би се јела, са великим задовољством. Не знам шта је разлог том добром апетиту. Ми би се мало купали, играли и шетали, а често би јели. Сјећам се да је било људи, који се уопште нису купали, па ни шетали, него су углавном вријеме проводили у јелу. Ваљда, путовање, погледи на море, прожети узбуђењем и новим околишем, стварали су ведру-веселу атмосферу, са добрим апетитом. У Трпњу је била гостиона, гдје се послуживала риба с градела (роштиља) и пића, нарочито добра вина. Та гостиона увијек је била добро посјећена и требало је чекати да би се добило мјесто и послужење. Ми смо поред наше хране, редовно свраћали у ту гостиону на рибу. Када би се на видику појавио параброд, у поподневним сатима, кренули би на пристаниште да би се укрцали за повратак. Тада је ишло све као и у одласку, само обрнутим редом. Трпањ-Метковић парабродом, Метковић-Мостар, возом. Кући у Бранковац, фијакером. Дошли би опет око пола ноћи. Били би уморни, упрљани, али сретни и задовољни излетом. О протеклом излету дуго би причали, јер није мала ствар излет чак до мора!
Тако је то некада било.
|