Медитеран у коме се страсно живи искрсава у свој својој раскошности док лук Моста заробљава његову чаролију. Владовићев сањарски готово меланхолични менталитет постаје генератор поетичних снова из којих се рађају слике Моста у свим годишњим добима. Богатство различитих ракурса из којих се његово око усредсређује на Стари мост настаје из жеље да се проникне у његову унутрашњу љепоту. Прозрачна ведрина еманирана са ових платана указује на сликара који је заробљен савршеним човјековим дјелом – Мостом као симболом жеље да се полети у неистражене просторе и премости неосвојиво. Владовићева енергија има еруптивну снагу једнаку у радовима већих као и мањих формата што је примјетно пошто се и на њима исказује снажан гест и силовитост изљева његових страсти.
Концентрисање на мотив Старог моста није случајно, оно је прије свега проистекло из потребе да се открије његова тајновитост али и да се души обезбиједи радост због повратка моста у биће из којега је истргнуто. Зналачки контрастирањем тонова он успијева осликати атмосферу око Мостара и пренијети арому јужног поднебља гдје све врије од животности и страсног заноса. Слике су настале у стању ексклузивитета емоција и оне се тако доживљавају. Владовић нам подастире радове који се обистињују изнутра. Наиме, с друге стране збиље развија се свјетлост чији је извор сам аутор, и она је, дакле, смјештена у његовој нутрини. У експлозији вањске реалне свјетлости која носи карактер објективне истине и унутрашње свјетлости настао је овај циклус у чијем фокусу је симбол Мостара.
|