|
Поздравна ријеч
Добро вам вече и добро се окупили, драги пријатељи,
|
|
|
Сваки разлог за сусрет с блиским и драгим особама је добро дошао, али овај је, ипак, по много чему, изузетан јер је настао из потребе и жеље да се обнови и учврсти сјећање, из љубави према Граду и намјере да се скромно али практично допринесе очување Вележа, једног од најдрагоцјенијих мостарских симбола. Наш разлог је још драгоцјенији јер својим окупљањем желимо да обиљежимо 14. фебруар, дан којег људи славе као Дан ослобођења Мостара од фашизма, а они који то нису, узалуд покушавају прогласити даном окупације и стартом педесетогодишњег мрака. Они се претворе у неразумног бика и при самом помену црвене боје идентификујући је са злоупотријебљеном и дефинитивно компромитованом идеологијом. А црвено је, ипак, само невина боја и ништа више. Црвено је небо у свитање и у акшам, црвена је ружа и првомајски каранфил, дјечији образи се у игри зарумене, јагода и трешња су црвене. И наша крв је црвена, па зашто онда да и боја наших Рођених не буде црвена? Зашто да и ова ноћ не худе црвена?... Кад су ме вриједни домаћини, организатори задужили да вас, као један од Вележових предсједника и саучесник у најблиставијем клупском периоду, поздравим и кажем пар ријечи, био сам у дилеми: како да то учиним. Да ли формално, свечарски с освртом на богату Вележову прошлост или пак да издвојим само пар интересантних фрагмената којима сам био свједоком и који су се, обично, дешавали иза завјесе, далеко од очију јавности. Одлучио сам се за компромис с врло кратким формалним уводом. Дозволите ми, зато, да умјесто набрајања масе, мање-више познатих, података, истакнем три основне значајке о које се наш Вележ никада у својој историји огријешио није. Сажето речено то су:
- Социјална осјетљивост која је најсимболичније била изражена 1940. год. кад се једна наизглед обична пријатељска утакмица између Вележа и подгоричке Будућности завршила масовним демонстрацијама у граду и протестом против недостојног положаја радника и надолазећег фашизма и рата. Више десетина Вележових активиста било је тада ухапшено и мучки убијено у логорима, а Вележу је забрањен рад.
- Друга значајка је отпор према фашизму и непосредна борба против овог зла у Другом свјетском рату. Преко 70 Вележових чланова је погинуло на ратиштима широм земље, а деветеро њих је проглашено народним херојима.
- Трећа, за данашње доба можда и најдрагоцјенија значајка је национална широкогрудост и толеранција, због чега је Вележ био најснажнији интеграциони фактор у Херцеговини. И површан поглед на спискове играча, тренера и управе од самог оснивања Клуба, указује на чињеницу да су у раду Вележа здушно учествовали припадници сва три народа, па су управо Рођени најбољи доказ да је ноторна лаж да не можемо заједно.
Дапаче, спортски успјеси Рођених су убједљив доказ да нам је најбоље било и да смо најуспјешнији били кад смо били заједно. Није легендарни БМВ био продукт некаквог политичког инжењеринга, већ природан и неизбјежан резултат стварних односа у Клубу и опште међунационалне толеранције и суживота у граду.
|
|
|
Чврсто вјерујем да ће опет тако бити и да за наш град има наде, упркос жилавој опструкцији тренутних националних душебрижника и профитера. На путу добра и суживота ваља бити упоран и стрпљив, за љубав нашој дјеци која су заслужила да упознају друкчији Мостар без вјештачког зида дуж модре љепотице. И ово наше окупљање је посвећено том циљу.
Зато свака част и хвала ауторима и реализаторима ове дивне идеје. Иако знам да ћу неком нанијети неправду не споменувши га, имам људску потребу да се посебно захвалим Драгом, Пеђи, Ланди, Веки, Пачету, Еди, Асиму, Златку и свим осталим који су нам омогућили ово лијепо дружење. Хвала и свима нама што смо се, у овако лијепом броју, одазвали на њихов позив и допринијели да нам фешта буде достојна датума који обиљежава у име Вележа и Мостара. Пошто су велики посао одрадили без икакве накнаде, наградимо их топлим, пријатељским аплаузом, уз наду да ће нам прослава Црвене ноћи у Норвешкој прећи у лијепу и драгу традицију.
|
|
|
Јединствени Мостар на фебруарској „фешти“
Ако је истина да за добру вијест никада касно није, онда ни ја нисам окаснио с овим јављањем. Јер 14-ог се фебруара ове године, у Фредрикстаду, десило нешто изузетно лијепо.
Кад је, прије мјесец-два, Драги Диздар лансирао идеју о „Црвеној ноћи“ у Фредрикстаду, нисмо били скептични, али ни најзадртији оптимисти нису очекивали да ће се скупити више од стотињак Мостараца. Зима је, путеви завејани, а раја по Норвешкој разбацана ко ракова дјеца и до 1500 км од Фредрикстада. Али, већ послије десетак дана било је јасно да је позив за „Црвену ноћ“ пао попут мехлема на љуту мостарску рану. Позиви и резервације карата пљуште са свих страна, па су се вриједни организатори ускоро нашли у небраном грожђу. Власник резервисане сале није допуштао више од 340 гостију, а убрзо је било јасно да интерес раје за „Црвену ноћ“ знатно превазилази капацитет сале. 14-ог фебруара сви путеви, у Норвешкој, воде у Фредрикстад. Кћерка ми се, са својом рајом, запутила из далеког Трондхеима па се из воза јавља усплахирено, али радосно: „Али, човјече, па воз је пун мостарске раје!“
Још у 18.00 сати почело је окупљање, иако је почетак програма најављен за 20.00. Сусрећу се пријатељи, суграђани од којих се многи нису видјели више од десет година. Сала свечано украшена, сва у црвеном, са великим Старим мостом и Вележовим амблемом изнад бине. Потегла раја с југа, запада и сјевера Норвешке, из Шведске дошли Екра Диздар и Жељко Шотрић, са још стотињак Мостараца, из Енглеске долетио Едо Милетић, из Данске Јасмин Зилић, Хара и Мирна Демировић, „скокнули“ из Сарајева, Зоран Пувача као почасни Динамов навијач, а симпатизер Рођених из Загреба. Далеко би ме одвело набрајање све раје и свих мјеста одакле су нам дошли. Рају је немогуће обуздати и наговорити да прекину са грљењем, љубљењем и евоцирањем успомена, тако да Асим Мањго и Златко Оручевић са фештом стартују с неизбјежним закашњењем које никоме не смета. Пушта се Жеља Самарџић с Вележовом химном, сала је на ногама и у делирију: Рођени, рођени – крај Неретве рођени. Неретва кроз вене тече. Вележ нам је ока сјај... хај, хај... лудница. Раји удриле сузе, а ријетки норвешки пријатељи и гости се зијанили. Није им јасно какав је то гром пуко у, до тада, нормалну и пристојну гомилу, али и сами су, због окружења влажних очију, видно узбуђени. Послије овако бурног полаза, фешта поприма „нормалан“ ток, па се Ландо Штуцин успијева дочепати микрофона да званично поздрави рају и обећа забринутим домаћинима: „Овдје се скупила мостарска раја, па не може бити белаја.“ И стварно, ноћас је овдје толико позитивних вибрација да низашто друго мјеста и нема већ за пјесму, љубав и пријатељство. У неко доба, уживо, телефоном се јавља Душко, а салом се пролама: „Сваки град уз наше море има свога Лера, а Мостарци Бајевића Душка фудбалера.“
|
|
|
Душко емотивац, каквог га је мати родила, једва успијева да прогута гуту што му се заглавила у грлу. Поздравља рају, захваљује им се у име заједничке љубави – Вележа и тврдо обећава да ће сљедеће године сигурно бити с нама. И Мара се јавља, и Мишо Марић, сви видно узбуђени. Смјењују се пјесма, музика, плес, томбола, аукција слика, па, као шлаг на торту аукција дресова Душка, Маре, Барбареза, Цеце... Гледам с дивљењем како мостарски архитекти, доктори, правници и економисти попут пчелица зује око гостију скупљајући луг из пепељара, служећи пиће, постављајући шведски стол, непрекидно на услузи многобројним Рођеним.
У неко доба Дадо Пудар чита надахнути поздрав нашег доброг Рока Марковине, Мостарца из Далмације који многим, поново, нагони сузу у око. Из часа у час ближимо се крају програма и феште, тешко се мирећи да вријеме тако брзо измиче. Сала нам је, наиме, на располагању до 02.00 и то ваља поштовати. Уосталом, ником ни на памет не пада да „бојно поље“ напусти прије.
|
|
|
Повлачимо се сви заједно, једни на конак код пријате ја из Фредрикстада, други у хотел, за ову прилику, обезбијеђен по знатно нижим цијенама, а трећи у потрази за мјестима гдје ће фешту моћи наставити до зоре. Сабиремо утиске и с радошћу констатујемо да се скоро 400 људи окупило на једном мјесту, да се добро замезило, попило, изиграло и запјевало, да су емоције прокључале, али да ни најмањег инцидента било није. Можда је Горан Јовановић, који је са супругом потегао из 700 км далеког Трондхеима, најбоље изразио осјећања свих присутних, на растанку, рекавши: „Никад себи опростио не бих да сам ово пропустио.“ Сутрадан од домаћина сазнајемо да ће, по одбијању свих трошкова, за Вележ остати 88.000 NOK (норвешких круна).
Не знам од колике је то помоћи нашим Рођеним, али знам да би било страшно кад би и раја с других бјелосвјетских дестинација слиједила примјер Фредрикстада и Норвешке. Ако не знају како да то учине нека се распитају код Драгог, Асима, Ланде, Златка, Веке, Пачета, Милог, Еде и осталих којима ваља захвалити за изванредну реализацију ове племените идеје, која ће, у Норвешкој, сасвим сигурно прећи у драгу традицију.
|
|
Задња измјена: 2004-07-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|