Уз овај и овакав контекст ваљало би још споменути – и опет у времену универзалне потребе и тежње за свејединством – како се и опет на тлу Балкана појавио још један мост – феномен над хучном ријеком Неретвом, чудесан не само по свом архитектонском већ и симболично-утилитарном значењу, саграђен и судбински намијењен да и по мјештанину пјеснику Шантићу постане и остане мост људске слоге и хармоније како на родном тако и на свеукупном овоземаљском плану.
И да све побројано и у крајњој инстанци, па и овакав један кратки, компримиран напис о људским овоземаљским ћупријама, постане цјелина, ваљало би и опет споменути Човјека са Балкана, рођеног и судбински предистинираног да се и након своје биолошке смрти бави мостољубљем и човјекољубљем, те и оним што се зове бригом цијелог данас особито разједињеног и ниским тежњама завађеног Свијета; онога што га Малро с правом упоређује са славним Македонцем; градитељима и неимарима свељудских односа-ћуприја.
А све то опет се неким чудом увијек врти и опет око Балкана, полуотока на коме се – баш као и у Аристотелово и Платоново вријеме – рјешава, рекло би се, општа судбина планете. Око брдовитог Балкана, како га трагички интонира Десанка Максимовић, гдје се баш као и у свим богато винородним крајевима – ин вино веритас – неком чудесном коинциденцијом дешавају највеће културолошке појаве, класика, ренесанса: Грчка, Италија, Шпанија, Француска, Далмација, Мостар, Стражилово, Врање...
„Када Сунце не би вољело вино, зар би га узгајала његова топлина?“
(Ли Таи По)
„Чим се оросиш капљицом црљеном, умах ти се дух врне.“
(Марин Држић)
|