Sonja Biserko
PROBOJ ZAVERE
ĆUTANJA
Slučaj
Biljane Plavšić |
|
Priznanje Biljane Plavšić je sigurno prekretnica u
dugogodišnjim naporima Haškog tribunala. Činjenica da je
Biljana Plavšić izgovorila rečenicu - ”došla sam da se suočim
s ovim optužbama i da poštedim moj narod, jer je bilo jasno da bi
oni platili cenu bilo čijeg nedolaska”, ne samo da otvara put
srpskom narodu za odstupnicu od kolektivne odgovornosti i
povratak u civilizaciju, već je i sam Tribunal dobio dodatno
šansu da se učvrsti kao ključna institucija u proces suočavanja na
Balkanu. Da vodeći političar Srba u Bosni prihvati svoju
odgovornost po navodima optužbe za najgore zločine protiv humanosti,
iskorak je kojem se niko nije nadao, imajući u vidu gomilu laži
kojom se i dalje služe njihovi idejni projektanti. Ne tako davno u
srpskoj akademiji nauka i umetnosti održanje skup čiji je
glavni cilj bio negiranje postojanja projekta Velike Srbije,
što samo povećava raskorak između realnosti koja se dokazuje u Hagu
i laži koje se uporno lansiraju iz ovog epicentra srpskog
nacionalizma.
Priznanje Biljane Plavšić je tek početak otvaranja pitanja
odgovornosti srpskih intelektualaca i institucija kao ideologa
nasilnog prekrajanja granica. Upravo je Dobrica Ćosić
godinama tvrdio da je ”rasturanjem Jugoslavije nacionalnim
secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke u savezništvu sa
Evropskom zajednicom i Amerikom i potom islamskih
sila, srpskom narodu, de facto, objavljen treći svetski rat”
na koji je on ”odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj
opstanak i svoju demokratsku državu”.
Zato je neophodno razgolititi organizatore rata i srpskog
istorijskog poraza. Treba sprečiti da Ćosićevo tumačenje,
koje počiva na prognozi da će bitna promena našeg teškog položaja
nastupiti ”promenom evropske i svetske konstelacije
i neminovnim razbijanjem još uvek dejstvujućih monolita u globalnoj
imperijalnoj strategiji SAD, Nemačke i militantnog islama,
koji je ozbiljno zapretio evropskoj hrišćanskoj civilizaciji”
zapečati sudbinu Srbije. Ovakva tumačenja se čuju i u
Haškoj sudnici jer se Slobodan Milošević očigledno još
uvek napaja na izvorištu srpske tragedije, u krugu oko
Dobrice Ćosića. Cenu za zločinački poduhvat treba da
plate, makar moralno, i oni koji su gotovo dve decenije stvarali
kulturni model koji je omogućio rat a koji i dan-danas, kako kaže
Biljana Plavšić ”bestidno nastavljaju da traže odanost i
podršku našeg naroda. To se čini izazivanjem straha, govorenjem
poluistina, kako bi se ubedio naš narod da je svet protiv nas. Ali,
plodovi njihovog rada, tog rukovodstva, su jasni: grobovi, izbeglice,
izolacija i ogorčenje prema celom svetu, koji nas je odbacio upravo
zbog tih lidera”.
|
|
Biljana Plavšić je i sama učestvovala u potpirivanju rata:
pamte se i njene bahate i arogantne izjave. Jedna, koje se
mnogi sećaju, odnosi se na etničko čišćenje: ”Ja bih
najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko
uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju.
Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naziv
etničko čišćenje i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da
zadržimo 70 odsto teritorije nema tu mira. Za nas nema mira. Ja
njima, ovako da kažem, ne želim, ništa dobro. Ali da ja budem mirna,
moramo im dati nešto, da imaju gde sebi da organizuju život, da ne
bi mene celo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih muslimanskih
30 odsto.”
Njena neosetljivost možda je najviše došla do izražaja kada je
govorila o silovanim Muslimankama, što je negirala na uvredljiv
način: ”Silovanje je, na žalost, strategija ratovanja
Muslimana i dela Hrvata prema Srbima. Za islam
je to normalno jer toleriše poligamiju. Istorijski, kroz 500 godina
turske okupacije, sasvim je normalno bilo pravo bega ili age na prvu
bračnu noć sa ženom iz populacije raje. Takođe, islamska religija
određuje da se nacija deteta određuje isključivo - po ocu.”
Zanimljivo je da je sada novinarka NIN-a Ljiljana Smajlović
podsetila na njene ranije izjave, kao da želi da umanji efekat
njenih reči danas; naime, poruka bi mogla da bude da se sada teško
može verovati ženi koja je nekad tako govorila. Biljana Plavšić
danas priznaje da je Ćosićevsko viđenje rata neodrživo. Ona kaže:
”Objašnjenja samoodbrane i opstanka ne pružaju opravdanja. Na
kraju, čak i naši sunarodnici su rekli da smo u ovom ratu izgubili
svoju plemenitost. Postavljaju se očigledna pitanja. Ako je ova
istina tako jasna, zašto je ja nisam videla ranije? I kako su naše
rukovodstvo i oni koji su ga sledili mogli počiniti takva dela?
Odgovor na oba pitanja je, verujem, strepnja, zaslepljujuća strepnja,
koja je dovela do opsesije, naročito za one od nas za koje je Drugi
svetski rat živa uspomena, da Srbi više nikada ne dopuste
sebi da budu žrtve.”
Njen iskaz govori o tome kako je instrumentalizovano stradanje
Srba u Drugom svetskom ratu, kao izgovor za rat koji nije
bio odbrambeni, već rat za stvaranje srpske države u
granicama koje je zacrtao ideolog četničkog pokreta Moljević
u ”Homogenoj Srbiji”, a osamdesetih godina preuzeo kao
program svoje partije (SPO) Vuk Drašković. Dobrica Ćosić
tačno konstatuje da je u nacionalnoj politici ”ostvaren izvestan
političko-stranački konsenzus”, jer sve stranke ”slede i
svesrdno pomažu borbu srpskog naroda za nacionalno i državno
ujedinjenje u Republici Srpskoj i republici Srpskoj
Krajini”. Danas Biljana Plavšić o toj borbi kaže:
”Čineći ovo, mi u rukovodstvu smo prekršili najosnovniju dužnost
svakog ljudskog bića -
dužnost da se uzdrži i poštuje dostojanstvo drugih.”
Biljana Plavšić je pokazala da je, pored ogromne
odgovornosti koju ima za bosanski rat, kompleksnija ličnost i ja
lično verujem (ili bar tako želim) da je prošla kroz dramatične
trenutke kada se odlučivala na čin priznanja. Posle desetogodišnje
destrukcije regiona, kako materijalne tako i moralne, ovakvo
priznanje treba prihvatiti kako bi se uspostavio okvir koji bi
odredio moralne principe za proces suočavanja, obnovu poverenja i
pomirenje. Njena tvrdnja da se ona uverila i da ”prihvata da su
više hiljada nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematskog
delovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa područja
koje su Srbi smatrali svojim” ruši ”zid” koji su Srbi
napravili oko sebe, probija zaveru ćutanja o zločinima. Njeno
priznanje, samo po sebi, neće biti od pomoći ukoliko mu ne sledi
aktivan rat političke i intelektualne elite, koja treba da pažljivo
i odgovorno otvara pitanje zločina i odgovornosti za njih. Od
priznanja Biljane Plavšić, kao prvog ovakve vrste, mogao bi
se napraviti moralni čin od opštenacionalnog značaja i zbog toga je
neophodno izbeći njegovu banalizaciju (kakvih nastojanja već ima),
ili, još gore, njegovu komercijalizaciju (čega smo do sada često
bili svedoci). |
|
|