|
Kroz odškrinuta vrata čujem ritam
u kojem Spavač snom se tromo kreće.
Tišina jutra razbudit' ga neće,
po hodniku na prstima dok skitam.
U ranom muku sve se tako pitam
što dovede me u nastambu ovu;
i kakva čuvstva ovamo me zovu,
s veseljem kad put vlaka bodro hitam.
Najednom čujem - budilica pišti;
Spavaču znak je: san se bliži kraju.
A mene novo pitanje već tišti:
Ah zašto ne bih pustio da traju
trenuci kad sam baš dječarcu sličan -
na radost spreman, a čekanju vičan... |