|
Likovni umetnik Dragan Kunić ulepšao Skadarliju gravirom drevnog
Beograda. Odužuje se Skadarliji, uličici koja ga podseća na njegov
Kujundžiluk.
U Skadarliji, krcatoj svetom,
ovog leta ipak ima novina, mada ona uvek zaslužuje i više. U
restoranu, pivnici "Velika Skadarlija", Dragan Kunić
je izveo zidnu "graviru" drevnog Beograda, na toplom
crvenkastom fonu, i izložio nekoliko ulja, pokraj grafika Bogdana
Kršića. To je već drugi trajni Kunićev pečat u Skadarliji,
u kojoj je prethodno, u BIP-ovom centru, naslikao mural. Tako
se ovaj umetnik, rodom iz Posušja, kod Mostara,
odužuje Skadarliji, uličici koja ga podseća na njegov
Kujundžiluk, i koja ga je prihvatila onda kada mu je bilo
najteže.
Kunić se profesionalno bavi
slikarstvom već deset godina. Njegov raniji period života vezuje se
za Mostar, studije prava, igranke...
"Svirao sam gitaru u bendu
'Februarski behari' sa Željkom Samardžićem, pratio
Davorina Popovića i Zdravka Čolića, komponovao oko
stotinu pesama...", evocira te dane Kunić, i dodaje:
"Nažalost, demo snimci su ostali u Mostaru, a u kolima kojima
smo prebegli zatekle su se samo neke trake, danas olinjale od silnog
slušanja."
"Ozbiljna" pravnička služba nije mogla
da zadovolji umetničku dušu. Rođen u znaku ovna, Kunić ne
samo da ima višak energije, nego je i u stanju da je preusmeri. |
|
Za kičicu i boje
zainteresovao ga je šabački slikar Mihajlo Gligorić, dok su
bili na odsluženju vojnog roka, mada je još kao mali za to pokazivao
sklonosti. Lutajući muzejima i kopirajući stare majstore, prošao je
kroz obaveznu fazu realizma. Od umetnika ceni Konjovića,
Milosavljevića, koji je takođe bio pravnik, foviste, Matisa,
Pikasa.
Kada je sa porodicom i papagajem
napustio Mostar, u Bavaništu mu je Vasa Dolovački
dao kist i boje. U Beograd je stigao rešen da uspe, i to baš
kao slikar. Vezan za Mostar, slika živopisne fasade,
čuveni Most, brojne krovove, verovatno "nesvesno, zbog
gubitka ognjišta", kako sam naslućuje. U međuvremenu, izlaže i
veruje u sebe, a ne u lažnu skromnost. Život ga uči realnosti, pa
kaže: "Mislim da nisam jednostavak čovek, ali ne znači ni da sam
otkrio Ameriku!" Po pitanju zamki tržišta, odgovara: "Pravnik
sam i znam da vodim računa o sebi.!" Slikarstvo mu donosi slobodu, a
poznavanje harmonije pomaže mu da kontroliše intuiciju i iracionalni
duh. "Slikarstvo je", smatra Kunić, "jedna vrsta
improvizacije, kao što je i muzika." Provokativan ritam njegovih
slika čini da pred očima zaigraju nahereni, izmešteni kućerci ili
plamenovi žita, prenoseći snagu umetnikove emocije na posmatrača.
Blesku svetlosti hercegovačkih
prizora, Kunić pridružuje sada i nešto drugačije motive, inspirišući
se starim skadarlijskim crtežima. No, bez obzira na to šta
slika, ispoljava ekspresionistički naboj, insistirajući na
boji. Tako se nižu sočni ali i tajnoviti, dramatični i setni
"Zapisi" o ushićenju i patnji, bolu i trpnji, kriku i tišini,
usudu tla i dodiru nebesa. Svaki delić sećanja i snova, prema
Kuniću, zaslužuje "prevod" na likovni jezik, koji u ovom
slučaju, srećom, nailazi na razumevanje kako u neformalnim
prostorima, tako i u galerijama i na aukcijama.
A upravo tu negde, u kamenu i
puteljcima, u sačuvanom duhu mesta, koja asociraju na Dučića,
Šantića, Jakšića... u zamršenoj prirodi i uskovitlanom nebu, koje
je, u stvarnosti, nekada mnogo obećavalo mladom čoveku, ispisan je
dnevnik umetnikovog burnog života. |
